Beograd 16.07.2009.godine
Dana 16.07.2009. u organizaciji Viktimološkog društva Srbije i Fridrich Ebert Fondacije održan je okrugli sto Perspektive nacionalne i regionalne saradnje organizacija i službi za žrtve rata i njen značaj za istinu i pomirenje. Okrugli sto održan je u prostorijama fondacije Friedrich Ebert u Beogradu. Okruglom stolu prisustvovali su:
Vesna Nikolić Ristanović, direktorka VDS i profesorka na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
Jasmina Nikolić, koordinatorka službe VDS info i podrška žrtvama
Vlada Paunović, NVO Millennium, Kragujevac
Novica Kostić, Udruženje ratnih veterana za mir, Vlasotince
Miodrag Tasić, Udruženje ratnih veterana za mir, Vranje
Čedomir Marić, Udruženje porodica nestalih i poginulih lica u Krajini i Hrvatskoj
Petar Fjodorov, Udruženje logoraša 1991
Radenko Popić, Regionalni odbor za pomoć izbeglicama Vojvodine, Novi Sad
Dragan Sekulović, Centar za komunikaciju “Pravda”, Paraćin
Čedomir Marić, Udruženje porodica nestalih i poginulih lica u Krajini i Hrvatskoj
Nada Pavićević, Udruženje vojnih beskućnika
Miroslav Pantović, Udruženje vojnih beskućnika
Janko Radmanović, Udruženje za prognane i optužene iz 91’ godine “Region“
Fanny Grandchamp, VDS intern
Nikola Petrović, VDS
Jedan deo učesnika ujedno su i članovi Asocijacije Zajednička akcija za istinu i pomirenje. Moderatorka okruglog stola bila je Vesna Nikolić-Ristanović.
Vesna Nikolić-Ristanović je otvorila okrugli sto, pozdravila prisutne i zamolila ih da se kratko predstave. Ona je istakla da je ovaj okrugli sto deo dugoročnih aktivnosti VDS na pomirenju, a posebno aktivnosti VDS vezanih za koordinaciju rada Asocijacije ZAIP. Neposredno je u vezi i sa aktivnostima Viktimološkog društva na lobiranju za prava žrtava, na neposrednoj podršci žrtvama, istraživanju i edukaciji.
Nakon predstavljanja i uvoda, prof. Nikolić-Ristanović je govorila na temu “Nacionalna i regionalna saradnja organizacija i službi za žrtve rata i njen značaj za istinu i pomirenje“.
Izlaganje o nacionalnoj saradnji počela je osnovnim informacijama o Asocijaciji ZAIP i njenim ciljevima. Posebno je istakla da svoje ciljeve Asocijacija ostvaruje kroz:
1. kontinuirano delovanje,
2. otvorenu komunikaciju,
3. pojedinačne i zajedničke aktivnosti koje teže uključivanju svih društvenih grupa u proces pomirenja,
4. medjunarodnu saradnju,
5. razmenu iskustava i znanja,
6. lobiranje državnih organa,
7. promovisanjem nenasilne komunikacije, posebno u javnom prostoru,
8. šire bavljenje prošlošću u kome suđenja jesu važan, ali ne i jedini segment.
Misija, odnosno društvena uloga ZAIP je bavljenje prošlošću na način koji vodi uspostavljanju prekinutih, popravljanju narušenih i negovanju odnosa poverenja među sukobljenim stranama. Asocijacija nastoji razviti model saradnje različitih društvenih grupa i regiona, koji je primeren domaćem društvenom kontekstu i koji bi mogao biti primenjen na regionalnom nivou. Krajnji cilj Asocijacije je prekidanje spirale nasilja i izgradnja trajnog mira.
Ovaj okrugli sto predstavlja rad na ostvarivanju ciljeva kroz aktivnosti Asocijacije ZAIP na razmeni informacija, jačanju kapaciteta i povezivanju organizacija značajnih za pomirenje u Srbiji i regionu. Poslednjih godinu dana intenzivirano je uključivanje žrtava rata i njihovih organizacija u ZAIP i njene aktivnosti, što je posebno došlo do izražaja tokom seminara ZAIP na Zlatiboru i na okruglom stolu koji je održan 11. juna ove godine. Vesna Nikolić-Ristanović je ukazala da u VDS i Asocijaciji postoji svest o problemima saradnje u našem društvu na svim nivoima kada je u pitanju ova tema, a posebno kada su u pitanju organizacije žrtava rata. Upravo stoga, do nedavno se Asocijacija bavila gotovo isključivo razvojem saradnje unutar zemlje. Sada nam je veoma važno širenje regionalne saradnje, pri čemu to nikako ne znači da i dalje ne treba mnogo raditi na unutrašnjem planu. I nacionalna i regionalna saradnja i razmena informacija imaju veliki značaj za jačanje poverenja između sukobljenih strana, pa tako i za pomirenje i trajni mir na našim prostorima.
Ovaj, kao i prethodni okrugli sto, predstavljaju i realizaciju dela zaključaka seminara ZAIP održanog u aprilu na Zlatiboru na temu “Potrebe žrtava rata i kako ih ostvariti“, a koji su se odnosili na povećanje društvene vidljivosti i poboljšanje nacionalne i regionalne saradnje organizacija koje mogu biti od pomoći žrtvama rata. U tom smislu, ova dva okrugla stola imala su sledeće ciljeve:
1. razmena informacija o postojećim uslugama i drugim aktivnostima značajnim za žrtve rata, u smislu njihovog ojačavanja, oporavka i konstruktivnog uključivanja u društvo, što se smatra osnovom demokratskog upravljanja konfliktima, dolaženja do pomirenja i uspostavljanja dugoročnog mira.
2. razmena informacija - mapiranje postojeće saradnje sa organizacijama u Srbiji i regionu, kao i identifikovanja oblasti u kojima nema saradnje, a trebalo bi da je bude.
3. razmena ideja i dolaženje do novih ideja o mogućoj saradnji, zajedničkom delovanju, finansiranju aktivnosti, itd.
4. Priprema međunarodne konferencije, 13-14. novembar čija tema će biti “Mogući putevi ka pomirenju“, na koju će biti pozvani svi članovi Asocijacije, i gosti iz inostranstva, uključujući i region, i gde će biti jedan deo posvećen aktivnostima organizacija žrtava rata i njihovoj saradnji.
Vesna Nikolić-Ristanović je posebno naglasila da su sve ideje koje budu iznete na ovim okruglim stolovima u pogledu toga koga pozvati i mogućih tema dragocene. Ona je pozvala učesnike da se u svojim izlaganjima i u diskusiji fokusiraju na sledeće teme:
1. Šta postoji u Srbiji, a od značaja je za žrtve: u smislu neposredne pomoći ili u smislu lobiranja za njihova prava – predstavljanje aktivnosti organizacija značajnih za žrtve rata.
2. Postojeća saradnja u Srbiji: primeri dobre prakse.
3. Postojeća saradnja u regionu: primeri dobre prakse.
4. Praznine: Sa kime nema saradnje (naša zemlja i region), a trebalo bi ili bi bilo korisno da postoji?
5. Konkretni predlozi sa unapređenje usluga za žrtve i saradnju među organizacijama za žrtve u Srbiji i regionu.
Vladimir Paunović je govorio o temi „Mogući putevi saradnje organizacija žrtava rata i drugih OCD u Srbiji“. On je na ovom okruglom stolu želeo da predstavi, iz lične i profesionalne vizure, potencijale i perspektive saradnje organizacija, koje su upravo i najviše, po svojim misijama, vezane za Asocijaciju Zajednička akcija za istinu i pomirenje. Millennium je mala regionalna autohtona organizacija koja nije nastala kao deo šireg, eksternog nacionalnog ili međunarodnog projekta, nego kao potreba jedne sredine - Kragujevca, odnosno regiona Šumadije. Za ovih deset godina rada, organizacija je pokušavala da u oblasti demokratizacije i ljudskih prava, medija, edukacije, rada sa mladima i kulture, svojim aktivnostima doprinese razvoju ove lokalne i regionalne zajednice.
Zašto je onda ona uopšte u jednoj ovakvoj Asocijaciji, ako njeni članovi nisu izbegla i raseljena lica, nekadašnji učesnici i žrtve ratnih sukoba ili eksperti iz oblasti humanitarnog prava ili viktimologije? Odgovor je jednostavan i sadržan u tome što ova organizacija pokušava da razmišlja globalno, a radi lokalno, odnosno regionalno. Njihov stav je da se, ako nije završeno suočavanje sa prošlošću, ne može ići u budućnost. Oni žele da pomognu tako što će da promocijom regionalne saradnje, u oblastima kojima se bave, poput kulture, rada sa mladima i demokratizacije, dati doprinos ovom strateškom procesu, koji nam stoji kao jedna od obaveza u ovoj fazi procesa evropskih integracija Srbije.
Naveo je više resursa koje jedna nevladina organizacija, koja nije specijalizovana za bavljenje žrtvama rata, može staviti na raspolaganje organizacijama žrtava rata:
- Infrastrukturni resursi (prostor, kola, oprema)
- Tehničko-logistički resursi (biblioteka, softver, baze podataka, mailing liste, web prezentacije)
- Ljudski resursi (volonteri, ekspertiza saradnika, socijalni kontakti)
- Konsalting resursi (zagovaranje, PR, marketing, fundraising), kao i glavni resurs – dobru volju da se pomogne drugima.
Posebno je istakao konsalting resurse koje njegova organizacija može ponuditi organizacijama žrtava rata. Oni mogu podeliti svoja znanja i iskustva, naprimer u pisanju predloga projekata (odnosno sintetizovanja potrebe u formalnu aplikaciju) ili identifikaciji potencijalnih izvora sredstava (donatora ili sponzora), koja mogu pomoći da se, čak i u ovom kriznom vremenu, koje je, bez sumnje, pogodilo i treći sektor, pronađu izvesna sredstva za rešavanje problema. Ipak, ističe da mnogo bitniji vid podrške može uslediti u sferi konsaltinga za javno zagovaranje ili lobiranje, zato što organizacijama žrtava rata, ne trebaju samo sredstva za rešavanje pojedinih problema, nego “vidljivost” u društvu, traženje satisfakcije i pre svega – institucionalno rešavanje problema.
Kada je u pitanju regionalna saradnja, on u prvom nivou vidi saradnju saradnju tzv. grupa za podršku, poput VDS-a ili naše Asocijacije ZAIP, koje bi počele da direktno razmenjuju iskustva i uspešne modele rada. A kada dođe do pune, iskrene i prave regionalne saradnje, pravih organizacija žrtava rata u pomenutom prostoru, “onda ću” istakao je Paunović, “zasigurno znati da se nalazimo na kraju okončanog procesa Istina – Odgovornost – Pomirenje”.
Dragan Sekulović je predstavljao organizaciju Centar za komunikaciju "Pravda" iz Paraćina. Ova organizacija pomaže žrtvama rata na 3 načina. Pre svega bavi se humanitarnim radom (poklanjanjem garderobe, obuće, posteljine, ogrevnih drva, hrane, školskog pribora, novogodišnjih, uskršnjih i božićnih paketića žrtvama rata i njihovim porodicama). Istakao je kako su ponekad ti paketići mnogo značajniji deci izbeglica koja im se jako raduju, nego drugi oblici pomoći koje organizacije mogu ponuditi. Sledeći oblik pomoći je SOS telefon, koji radi uspešno 24 časa dnevno, poslednjih 8 godina. Ovaj telefon je umrežen sa opštinskim call centrom, Crvenim krstom i lokalnim centrom za socijalni rad, pa na taj način svi dobijaju istu informaciju i posle tri dana podnosi se izveštaj šta je po tom pitanju učinjeno (to su uglavnom problemi u vezi zapošljavanja, privremenog smeštaja, bolesti, školovanja i pružanja pravne pomoći). Treći oblik pomoći je promocija istine o prethodnim ratovima, kako bi se mogla graditi budućnost i kako bi se nekad zaraćeni narodi pomirili. Rekao je i da njegova organizacija podržava Haški tribunal, jer je i pored njegovih nesavršenosti, uspeo da razotkrije veliki broj zločina, kao što je zavera tadašnjih predsednika Srbije i Hrvatske koja je prouzrokovala pad Republike Srpske Krajine i kolone izbeglica.
Organizacija uspešno sarađuje sa lokalnom samoupravom Paraćina (zahvaljujući kojoj imaju automobil, magacin i garažu), Regionalnim odborom za pomoć izbeglicama Vojvodine, Komesarijatom za izbeglice RS, Fondom za humanitarno pravo, Tužilaštvom za ratne zločine RS, Grupom 484, Centrom za demokratiju, organizacijom Bread of life, Holcim AD, ADRA, Viktimološkim društvom Srbije i nizom lokalnih organizacija civilnog sektora.
Radenko Popić je govorio o problemima izbeglica u Srbiji i o radu Regionalnog odbora za pomoć izbeglicama Vojvodine. Ovaj odbor je neformalno počeo sa radom 1994. godine, a zvanično radi od 1998. godine, sa vrlo malim brojem ljudi, pošto su mnogi odustali zbog finansijskih problema i nedostatka vremena. Na početku odbor je bio u Koaliciji za povratak u BiH, skupu udruženja iz Hrvatske, BiH i Srbije koja su se zalagala za povratak prognanih na svoja ognjišta. Na ovom mestu istakao je da je ključna tačka pomirenja upravo raspolaganje imovinom izbeglica, a da se na tom pitanju upravo održavaju nacionalistički režimi u BiH i Hrvatskoj. Po njegovim rečima, žrtve rata su i deca izbeglica i zato se rešavanjem problema oko imovine, poboljšava i perspektiva ove dece. U BiH je ovaj problem razrešen, ali u Hrvatskoj nažalost nije, jer su, po njemu, neki ljudi iz vlasti i iz nevladinog sektora prihvatali kompromise koji su bili protiv interesa srpskih izbeglica.
Potom je odbor radio u Koordinaciji izbegličkih udruženja iz BiH u SRJ i tada ih je podržavao i UNHCR, kao i Željko Komšić. Nakon toga odbor se uključio u projekat “Tuzla”, koji je pomogao i ubrzao povratak imovine izbeglica i u rad Koordinacije izbegličkih udruženja u Bačkoj Palanci. Kao predstavnik odbora, prisustvovao je većem broju konferencija i okruglih stolova, gde je ponekad bio usamljeni predstavnik srpskih izbeglica.
Kritikovao je i ponašanje državnih institucija Srbije i naših političara, koji, po njemu, ne rade ništa za izbeglice, kao i rad pojedinih državnih medija koje mu nisu dozvoljavale da javno govori o problemima izbeglica. Po njemu oni zaslužuju kritiku i članovi organizacija koje se bave problemima žrtava rata ne bi trebalo da nose partijske članske karte. Na kraju pomenuo je i regionalnu Igmansku inicijativu, gde bi se moglo raspravljati o ovim problemima i uz čiju pomoć bi se mogao izvršiti pritisak na državne institucije i tako poboljšao položaj izbeglica. Nažalost neke od organizacija informacije privatizuju i tako onemogućavaju bolju saradnju. Najvažnije za pomirenje, po njegovom mišljenju je pomirenje između nas samih, pa se tek nakon tog pomirenja može započeti i širi proces, kako bi se konačno uhvatili svi zločinci na svim stranama.
Novica Kostić i Miodrag Tasić pričali su o aktivnostima grupa ratnih veterana na jugu Srbije (u Vlasotincu i Vranju). Te aktivnosti mogu se svrstati u tri kategorije:
1. Rad na prevenciji ratne traume, reintegracija veterana u posleratno društvo
2. Uključivanje ratnih veterana u procese koji imaju za cilj izgradnju trajnog mira
3. Konstruktivna upotreba veteranskog iskustva u radu s mladima na prevenciji nasilja i suočavanju s prošlošću
U saradnji sa njima Centar za traumu iz Novog Sada sprovodi trogodišnji program “Veterani, probudite se!”. Ciljevi ovog projekta su da se unapredi položaj veterana u Srbiji, da se promeni slika koja postoji o veteranima, kao i da veterani postanu ravnopravni članovi društva.
Više od pet godina Centar za traumu podržava veteranske grupe prvenstveno kroz terapijski rad i obuku za samopomoć. Veteranske grupe koje rade po modelu Centra za Traumu u Vlasotincu i Vranju, u potpunosti su obučene da savetodavno pomognu svojim nekadašnjim saborcima i na taj način podrže i primarnu brigu o članovima ove marginalizovane grupe. Kroz taj program u ova dva grada formirane su grupe ratnih veterana za pomoć i podršku ratnih veterana i članova njihovih porodica.
Grupe okupljaju ljude koji su učestvovali u ratu i članove njihovih porodica, kao i sve one koji imaju posleratne posledice. U grupe se mogu uključivati i osobe koje žele da pomognu veteranima da se lakše uključe u posleratno društvo, da se ne osećaju usamljeno i odbačeno s različitim problemima koji ih tište. Cilj grupe je da učesnici jedni drugima pruže podršku, kao i da se spreči nasilje u porodicama ratnih veterana.
Za izgradnju mira važno je i suočavanje s prošlošću, prihvatanje lične odgovornosti, empatija i solidarnost sa žrtvama, kao i osuda ratnih zločina koji su činjeni u naše ime. U saradnji sa CNA Sarajevo – Beograd veterani odlaze na treninge za ratne veterane sa prostora bivše SFRJ gde razgovaraju i zajedno rade na ovim temama. Bez uključivanja veterana u izgradnju mira proces nikada neće biti kompletan. Upravo zato se trude da povezuju veteranska udruženja i grupe sa kojima sarađuju na prostoru bivše Jugoslavije.
Predstavili su i njihov rad sa mladim osobama. Ciljevi dijaloga “Veterani i mladi” su: razgradnja predrasuda u međusobnom odnosu veterana i mladih, davanje kredibiliteta veteranima i njihovom ratnom iskustvu u društvu, dekonstrukcija pojma rata kao „zanimljivog i zabavnog iskustva“o kome nam pričaju stariji, konstruktivna upotreba veteranskog iskustva u cilju razgradnje predrasuda prema „onima sa druge strane“ i izgradnje kritičkog odnosa prema ratu i skorijoj ratnoj prošlosti, konstruktivna upotreba veteranskog iskustva u cilju prevencije nasilja među mladima, kao i razumevanje ratne traume i njenih posledica na pojedinca, porodicu i društvo.
Na kraju, govorili su i o problemu zloupotreba i pronevera u udruženjima veterana i ratnih vojnih invalida na republičkom nivou. Rekli su i da zbog međusobnih predrasuda, nema ni dobre saradnje između nevladinih organizacija i udruženja ratnih veterana u Srbiji.
Janko Radmanović je na skupu govorio na temu „Nacionalna i regionalna saradnja u funkciji istine i pomirenja“. Na okruglom stolu predstavio je svoje ideje koje mogu pomoći žrtvama rata i celokupnom procesu pomirenja. Nakon što je objasnio kako je i on sam žrtva montirane presude za ratni zločin, izložio je na koje ciljeve bi trebalo usmeriti energiju Asocijacije “Zajednička akcija za istinu i pomirenje”:
1. tražiti druge organizacije u regionu koje su spremne da rade zajedno sa ovom Asocijacijom u cilju boljeg sutra za građane svih bivših republika SFRJ
2. postaviti Viktimološko društvo Srbije na mesto barjaktara koji će povezati Asocijaciju sa sličnim udruženjima u BiH i Hrvatskoj
3. naći finansijska sredstva npr. iz međunarodnih fondova
4. koristiti iskustva sličnih, ali neuspešnih pokušaja iz prošlosti, analizirati zašto su ti pokušaji, kao što je npr. Mapa puta, propali
5. dati šansu medijima da budu u službi istine, ne nacionalne, već zajedničke kako bi bar malo popravili ono što su huškanjem na rat izazvali 90-tih godina prošlog veka
Kada je rekao da civilni sektor nije uradio dovoljno da pomogne izbeglicama, Dragan Sekulović i Radenko Popić su reagovali i izneli kako to nije tačno, jer su ipak uradili nešto, istovremeno optuživši državu i njene institucije kako nisu uradili baš ništa, a takođe pomenuli i nezainteresovanost medija, koji nisu bili pratili ni ovaj okrugli sto. Ipak Radenko Popić je dodao kako su ponekad i nevladinim organizacijama poput UNHCR-a ruke zavezane zbog propisa i zakona, kao i da neke od tih organizacija posluju i nepošteno.
Jasmina Nikolić je govorila na temu „Služba VDS info i podrška žrtvama i saradnja sa drugim službama namenjenim žrtvama kriminaliteta u Srbiji“. U svom izlaganju ona predstavila ovu službu koja radi u okviru Viktimološkog društva Srbije. Služba VDS info i podrška žrtvama počela je sa radom 2003. godine. Namenjena je žrtvama kriminaliteta, i to kako ženama tako i muškarcima. Žrtvama kriminaliteta pružaju se:
informacije o njihovim pravima i načinu njihovog realizovanja,
emocionalna podrška,
upućivanje na druge službe/organizacije u zavisnosti od konkretnih potreba žrtve i
podrška na sudu
Usluge koje žrtvama kriminaliteta nudi Služba su besplatne. Osnovni principi kojima se u radu rukovodi osoblje Službe su poverenje, poštovanje žrtve, njenih prava, potreba, osećanja i volje, autonomija volje žrtve kao i poverljivost informacija koje žrtve koje nas kontaktiraju daju što su ujedno i principi rada organizacije Evropska pomoć žrtvama.
Služba sarađuje sa drugim NVO, centri za socijalni rad i druge službe sistema socijalne zaštite, policijoma i stručnjacima kao što su advokati, psiholozi, psihijatri i sl
U službi rade volonteri koji su prošli bazičnu obuku za rad sa žrtvama kriminaliteta. Trenutno radi 12 volontera, koordinatorka i rukovoditeljka Službe.
U 2008 godini službi se obratilo 109 žrtava nasilja na radnom mestu ili 48,7%, 55 žrtve nasilja u porodici ili 24,6%, 12 žrtava nasilja van porodice i radnog mesta ili 5,4%. Ostali razlozi za javljanje su bili: pretnje,prevara,proganjanje i drugo.
Žrtve rata su se do sada obraćale Službi VDS info i podrška žrtvama u par pojedinačnih slučajeva i to uglavnom u vezi podrške vezane za ostvarivanje prava iz boračko-invalidske zaštite i pomoći članovima porodice u preovladavanju posledica PTSP.
Dosadašnja saradnja Viktimološkog društva Srbije sa organizacijama žrtava rata je uglavnom bila bazirana u domenu rada asocijacije i programa Istine i pomirenja. Cilj izlaganja na okruglom stolu je bio da se ohrabre članovi organizacija žrtava rata da se obraćaju Službi VDS info i podrška žrtvama u cilju individualne podrše. Poruka prisutnima je bila da obaveste svoje članove o mogućnostima koje nudi pomenuta Služba. U tom cilju je podeljeno i više postera.
Na okruglom stolu izlagačica je ponudila sledeće konkretne slučajeve moguće podrške žrtvama rata: u domenu ostvarivanja prava iz oblasti boračko invalidske zaštite, pomoć pri obraćanju institucijama sistema, podrška i informacije u vezi drugih oblika kriminaliteta čije žrtve mogu biti žrtve rata i članovi njihovih porodica, Emotivna podrška, informacije o institucijama koje mogu biti od koristi, kao i pomoć u definisanju problema i zahteva.
Na osnovu izlaganja predhodnih izlagača predložene su konkretne vrste pomoći i saradnje sa prisutnim organizacijama:
- Organizaciji Pravda u domenu rada SOS telefona
- Organizaciji Udruženje ratnih veterana za mir, s obzirom da je pomenuto da je ratna trauma često povod za nasilje u porodici i druge oblike kriminaliteta, pomoć i podrška žrtvama i njihovim porodicama
- Pomoć u radu grupa u kojima su supruge i deca ratnih veterana
Nadovezujući se na izlaganje Vladimira Paunovića, Jasmina Nikolić je rekla da VDS ima bazu podataka NVO i državnih institucija iz cele Srbije i da se trudi da tu bazu redovno ažurira i da je ona na raspolaganju organizacijama žrtava rata.
U okviru projekta „Razvoj službi za žrtve u Srbiji“, Viktimološko društvo Srbije je u periodu od 1. septembra 2006. godine do 1. juna 2007. godine realizovalo istraživanje službi koje pružaju podršku žrtvama kriminaliteta u Srbiji. Ciljevi istraživanja bili su: identifikovanje službi za žrtve koje nude podršku žrtvama kriminaliteta kako u okviru nevladinih organizacija tako i okviru državnih institucija, prikupljanje i analiza podataka o njima, a potom i pravljenje direktorijuma službi za žrtve u Srbiji. Uzorkom je bilo obuhvaćeno 188 organizacija i institucija iz 55 gradova i mesta u Srbiji.
Rezultati istraživanja pokazuju da u većini mesta u Srbiji postoje službe (državne i/ili nevladine) koje pružaju podršku žrtvama, odnosno da su one geografski dosta ravnomerno raspoređene, tako da, uopšte uzev, žrtve kriminaliteta mogu da zatraže pomoć i podršku u gotovo svim regionima na teritoriji Srbije. Tako se 73 službe (66.4%) nalaze u gradovima i mestima izvan Beograda, pri čemu je pet organizacija iz Novog Pazara (4.5%), po 4 (3.6%) iz Smedereva i Novog Sada, po 3 (2.7%) iz Bora, Valjeva, Užica i Leskovca, dok u ostalim mestima u Srbiji podršku žrtvama kriminaliteta pruža po jedna ili dve organizacije. Sa druge strane, u Beogradu postoji 37 službi (33.6%) koje nude podršku žrtvama kriminaliteta, što upućuje na zaključak da je još uvek najveća koncentracija službi koje pružaju pomoć i podršku žrtvama kriminaliteta u glavnom gradu Srbije.
Nadovezujući se na izlaganje Radenka Popića koje se odnosilo na to da neke organizacije privatizuju dostupne informacije, Jasmina Nikolić je rekla da je VDS spremno da informacije koje ima VDS, a koje mogu biti korisne drugim organizacijama, podeli putem mailing liste ili na drugi način.
Potom se za reč javio Petar Fjodorov koji je govorio o problemima ratnih vojnih invalida i bivših logoraša. On tvrdi da je naša država izgradila samo 600 stanova za ratne vojne invalide, što je mnogo manje od onoga sto je urađeno u Hrvatskoj. Istakao je da ovi invalidi rapidno gube prava, a ni ne pomišljaju da traže nova (npr. ukinuto pravo na besplatne preglede i lečenje na VMA, naknadu na Birou i besplatnu vožnju gradskim prevozom za neke kategorije). Ipak, dobra vest je da je nedavno dogovoreno sa ministarstvom zdravlja, da će bivši logoraši imati pravo na besplatno lečenje u domovima zdravlja u Beogradu i Novom Sadu 1 ili 2 dana u nedelji. On veruje da se problemi ovih žrtava rata mogu rešiti samo uz saradnju države i nevladinih organizacija.
Posle njega okupljenima se obratio i Čedomir Marić. Počeo je govoreći kako mu je žao što Miroslav Linta nije došao na okrugli sto, a zatim se usresredio na problem rešavanja pitanja nestalih osoba. Rekao je kako je u ovom poslu, zato što je i on sam žrtva rata (izgubio je sina i svu imovinu u operaciji “Oluja”). Porodice poginulih i nestalih iz Hrvatske organizovale su se u udruženje, koje, po njegovim rečima, ne bi opstalo da nije pomoći međunarodnih organizacija i čiji je on predsednik. Do sada nije bilo pomoći od države Srbije, ali je bilo pomaka u regionalnoj saradnji sa sličnim organizacijama iz Hrvatske i BiH. Organizovano je već 11 konferencija na kojima su se rešavale sudbine nestalih u periodu od 1991-2000, a osnovano je i regionalno telo u kome ima po 5 predstavnika organizacija iz sva tri naroda (Srba, Hrvata i Bošnjaka). To telo je vršilo pritisak na nosioce državnih funkcija i imalo sastanke sa Jadrankom Kosor, Stjepanom Mesićem kao i državnicima Republike Srpske i Federacije BiH. Ukupan broj nestalih sa kojim raspolaže udruženje je 2300 lica, a najveći problem su manipulacije i osporavanja tog broja od strane hrvatskih zvaničnika, pa i Crvenog križa koji npr. na popisu nestalih građana srpske nacionalnosti ima samo 230 osoba i odbija da prihvati naknadne prijave. Problem porodica nestalih i poginulih je što žele da oplakuju svoje voljene, a to je znatno otežano time što 22 registrovane grobnice u Hrvatskoj nastale posle operacija “Bljesak” i “Oluja”, još nisu otvorene, a mnoga tela u njima ostala su neidentifikovana. Organi vlade Srbije i Hrvatske koji se bave pitanjem nestalih lica viđaju se sporadično, a pošto su sastanci retki, vrlo malo toga se i rešava od otvorenih pitanja.
Na kraju svog izlaganja, osvrnuo se na dva problema koja ih u poslednje vreme jako pogađaju. Prvi se tiče nepostojanja spomen obeležja za poginule i nestale u proteklim ratovima. Samo država Srbija nije imala sluha za molbe porodica žrtava da se tako nešto napravi, a jedino što te porodice žele je mesto gde se mogu okupiti, zapaliti sveće i staviti vence. Izleda da će posle njihovih protesta, država ipak nešto uraditi, ali porodice insistiraju da spomen obeležje ne bude na Savskom trgu, već u blizini crkve sv. Marka, gde se održavaju parastosi za poginule. Drugi problem je vezan upravo za ta okupljanja u crkvi. Na dan početka operacije “Oluja” vlada Republike Srpske Krajine u izgnanstvu oblači bele majice, pravi nered u crkvi, potiskuje majke poginulih iz prvih redova i pokušava da od tog događaja napravi političku manifestaciju i protest pred hrvatskom i američkom ambasadom, a porodice poginulih samo žele da oplakuju svoje najdraže na miru.
Zatim je govorila i Nada Pavićević ispred udruženja vojnih beskućnika. Njima je najveći problem to što ministarstvo odbrane i država ne žele da im pomognu. U kratkim crtama izložila je kako su porodice vojnika postale vojni beskućnici. Po njenim rečima, zadatak njihovih muževa je bio da vrate 45000 pitomaca i mladih regruta u Srbiju na početku rata u Hrvatskoj. Neki su taj zadatak izvršili, drugi nisu, ali ceo taj period oni su bili odsečeni od svake vrste komunikacije sa svojim porodicama. Tako razdvojene od svojih muževa, žene oficira su se organizovale i pokušavale da ih pronađu i da zaštite svoju decu odlaskom na bezbednu teritoriju. Ipak one nisu imale izbora. Njihove porodice su se odrekle pokretne i nepokretne imovine i stavile ih na raspolaganje državi, a kada su ratovi izgubljeni, izgubljena je i njihova imovina, a država Srbija je sada dužna da im tu imovinu vrati. 13000 ljudi, članova porodica vojnika došli su u Srbiju kao izbeglice, a kao doček pripremljen im je smeštaj u vojnoj akademiji, a zatim i premeštaj u Bubanj potok, kada je ona shvatila da je od tada do današnjeg dana u nekoj vrsti logora (zbog toga što su ih čak i tamo razdvajali od muževa), iako je rat odavno prošao. Trenutno su ove porodice smeštene na više lokacija, a njena se nalazi u kasarni na Dedinju. Nemaju telefon, internet, antenu, zabranjeno im je da koriste grejna tela i šporet, jer se njihov smeštaj nalazi iznad skladišta municije. Ona se pita kako da ne koristi šporet kada moraju 18 godina da jedu nešto, kao i zašto ta municija nije odatle uklonjena? Za vreme NATO bombardovanja, izbačeni su na ulicu, jer praznih prostora nije bilo dovoljno, a kasarne su bile ugrožene, pa su oni koji nisu imali prijatelje u Srbiji, ceo taj period proveli živeći u parkovima.
Ove porodice su se u Srbiji ponovo organizovale i osnovale Udruženje vojnih beskućnika kako bi se borili za svoja prava i bolje uslove života. Pokušavali su više puta da se obrate državnim zvaničnicima, ali i to im je teško polazilo za rukom, jer iako su danima protestvovali na niskim temperaturama, ministri bi odbijali da ih prime ili bi u razgovorima sa njima saznali da država ne može ništa, jer nedostaje finansijskih sredstava. Ona tvrdi da se država namerno na ovaj način odnosi prema njima i da će ih u jednom trenutku lokalna samouprava, kada preuzme objekte, sve izbaciti na ulicu. Na kraju izrazila je zahvalnost građanima Srbije što su je primili, ali zahteva da država prestane da ih muči i ponižava, optužuje da ugrožavaju mlade oficire, veterane i ratne vojne invalide i da ih tera da napuste državu i vrate se odakle su došli.
U završnoj diskusiji Dragan Sekulović je govorio o tome kako je postao prva zvanična izbeglica na teritoriji bivše SFRJ. Zatim je pričao o pokušajima stvaranja kišobran organizacije žrtava rata, kao što je bila npr. Zajednica Srba Hrvatske i BiH. On tvrdi da se jedna fenomenalna ideja pretvorila u svoju suštu suprotnost, kompromitacijama i političkim kalkulacijama. Onda se pojavilo još takvih kišobran organizacija i sve su tvrdile da samo one imaju nadležnost. Na kraju pozdravio je postavljanje novog šefa komesarijata za izbeglice, ali i postavio pitanje upućeno SDF-u kako to da dobijaju novac za povratak izbeglica od hrvatske vlade, koja je odgovorna za njihov progon?
Radenko Popić je optužio Miroslava Lintu, koji se nije pojavio na okruglom stolu, da donacije stavlja u vlastite džepove. Onda se osvrnuo i na to, koliko država Srbija izdvaja novca za izbeglice ove godine (36 dinara dnevno po osobi). Na kraju pozvao je VDS da ujedini organizacije i da ih vodi u dalju borbu za prava žrtava rata, kao i da se radi na tome, da ako bude moguće, Nada Pavićević nastupi na nekoj televiziji zajedno sa ministrom odbrane i da izloži probleme vojnih beskućnika. Čedomir Marić je pozvao i da se više govori o regrutima koji su se našli ni krivi ni dužni u ratu 1991 godine, a Nada Pavićević je zamolila okupljene da napišu molbu ministarstvu odbrane kako bi je posetili, kao oblik pritiska, jer je to zabranjeno čak i poslanicima skupštine Srbije.
U završnom obraćanju Vesna Nikolić-Ristanović se zahvalila svim učesnicima sa konstatacijom da je više naučila za ta 3 sata, nego iz svih knjiga o ovoj problematici. Istakla je i zaključke ovog okruglog stola, a to su potreba za vidljivošću u medijima, kao i potreba za povezivanjem i saradnjom prvenstveno u Srbiji, a zatim paralelno i u regionu. Pozvala je učesnike skupa da dođu i na konferenciju koju će VDS organizovati u novembru i da pozovu još ljudi i predstavnika organizacija da se pridruže Asocijaciji.
U Beogradu, |
Vesna Nikolić-Ristanović |
28.07.2009. godine |
Nikola Petrović |
|
